bi snižavao dozvoljeni obim zemljišta u privatnom vlasništvu, a, s druge, on čini to isto onoliko više koliko je i pri svojoj stalnoj veličini vanekonomska granica razvoja reprodukcije najakumulativnijeg seljaštva. Ova dva puta se međusobno razlikuju u tome što se kod prvog pogađa celo seljaštvo, a kod drugog njegov reprodukcioni >>krem«. Prema tome, može se konstatovati da je u našim uslovima agrarne reprodukcije zemljišni maksimum oblik >>neradikalnog napada« na sitnu parcelnu svojinu uopšte, sem za najkrupnija seljačka gazdinstva, dok je »radikalan« samo u sprečavanju višeg nivoa sitne robne proizvodnje u poljoprivredi, ali ne i zasnivanja kapitalističkih odnosa. Tu on nije pogodio, niti danas pogađa zamišljeni cilj.

Vojan Rus

Rad i umetnost povezanost*

I

Glavna hipoteza ovog napisa je postojanje strukturne veze između rada i umetnosti, u kojoj nalazimo uzročno-istorijsko - a ne mehaničko-determinističko obrazloženje umetničkog stvaralaštva. Teorijske praznine u pogledu stvaralaštva prouzrokovale su priličnu nemoć znatnog dela filozofije u objašnjavanju suštine umetnosti.

Filozofija je često utemeljeno govorila o spoljnim preprekama za njeno afirmisanje i za afirmisanje umetnosti, kao što su: gruba sila privatnog vlasništva i države, zanemarivanje duhovnih vrednosti.

Ipak, deo filozofije ne vidi svoje sopstvene, neiskorišćene teorijske mogućnosti. Većina filozofa nije se bavila svesno, eksplicitno, jezgrom čoveka, njegovim stvaralaštvom i zato nije bila svesna suštine svog glavnog predmeta. Iznimci su retki i poznati: na primer, delimično Aristotel, Hegel i Kant, Marks i Djui.

* Ovaj napis predstavlja autorovo izlaganje na Devetom međunarodnom kongresu za estetiku, održanom u Dubrovniku 25-31. avgusta 1980. Napis je objavljen sa dopunama, koje su navedene prilikom čitanja referata i sa nekim stilističkim poboljšanjima.

Priličan deo filozofije se sve do danas često koleba između dve zastarele (metafizičke, nedijalektičke) jednostranosti: (a) ili tvrdi da je stvaralaštvo creatio ex nihilo; (b) ili, pak, tvrdi da je stvaralaštvo nemoćan produžetak drugih principa: prirode, nagona, čistog uma i slično.

Time filozofija često upadne u nelogičku protivrečnost, pošto stvaralaštvo jednom apsolutno odvaja od prirode i univerzuma, a drugi put apsolutno ga uključuje u svetsku zakonitost.

Ovu antinomiju može razrešiti ona koncepcija koja stvaralaš tvo shvata kao delovanje koje prevazilazi instinktivnu delatnost životinje sa zamišljajskim, celishodnim radom čoveka. Po toj koncepciji stvaralaštvo nije apsolutni creator ex nihilo, koji je apsolutno odvojen od sveta, nego prevazilazi primarne prirodne zakone kao svoj podređeni materijal. Ljudsko stvaralaštvo-rad jeste negacija primarne prirode, koja proizlazi iz same te prirode; zato je njen viši kvalitet; viša priroda.

Opšta struktura rada ili produkcije (po Marksu »opšti zakon produkcije«) pojavljuje se, pre svega, u dve povezane podstrukture: 1. unutrašnja struktura svakog radnog akta, 2. strukturni odnos više raznih akata.

Zadržaćemo se samo na prvoj podstrukturi. Opšti zakon produkcije prisutan je kako u unutrašnjosti materijalne proizvodnje tako i u umetnosti, moralu, u nauci, politici i na drugim područji ma. Na svim tim područjima mogućno je stvaralaštvo. Stvaralaštvo je utoliko intenzivnije ukoliko se više afirmiše celovita struktura radnog akta, i odumire ako se raspada ova struktura i ako nestaju njeni sastojci, kao što su potreba, zamišljanje, radna snaga.

Dosadašnji filozofski pravci utoliko su više teorijski zamagljivali i gušili suštinu umetnosti i stvaralaštva ukoliko su više rasecali celovitu strukturu produkcije na njene sastojke, koje su apsolutno apstrahovali: ili samo zamisao i fantazija, ili samo predmet rada ili samo izraz i tehniku itd.

Za strukturu celovitog radnog akta karakteristična je razvijenost i isprepletenost sledećih sastojaka: svesna potreba, zamisao, radna snaga, radna akcija, sredstvo i predmet rada, proizvod i zadovoljenje potrebe. Umetnost i svako drugo stvaralaštvo mogućno je samo u obliku činova koji udružuju sve pomenute sastojke (a imaju u umetnosti vrlo specifičan oblik, pa ih nikako ne možemo jednostavno izjednačavati sa sastojcima materijalne proizvodnje).

Istorijsku povezanost materijalne produkcije, rada i umetnosti možemo utvrditi kao istorijsko-dijalektičku uzročnost ako se udubimo u opštu strukturu rada koju nalazimo u umetnosti i u drugim područjima. Stvaralaštvo se masovno javlja već hiljadu godina i u strukturi materijalne produkcije i u umetnosti zemljoradnika, zanatlija i lovaca.

Ove teze nije mogućno ovde detaljno dokazivati. Zato ću ih pokazati samo na strukturnom odnosu zamisli sa drugim sastojcima radnog akta. (Ističem da je ovo samo jedan presek stvaralaštva.)

Zamisao nije jedini suštinski, ali je najkarakterističniji oblikujući sastojak stvaralaštva. Jednostrana, nedijalektička tumačenja stvaralaštva suzila su njegovo jezgro ili samo na pojam, ili samo na saznanje i čistu apriornost, ili samo na celishodnost ili samo na običnu inspiraciju, na običnu intuiciju ili samo na uobrazilju. Svi ovi psihički procesi (saznavanje, intuicija, fantazija itd.) zaista aktivno sudeluju u svakom stvaralaštvu, pa i u umetnosti. Međutim, ovi procesi su u stvaralaštvu i u umetnosti uvek delimično i najviše oblikovani po zamišljanju.

Zamišljanje ima prvenstvenu (ali ne jedinu) zaslugu: da stvaralaštvo proizvodi nešto što je kosmički suštinski novo; da je zato stvaralaštvo najviši mogućni uspon čoveka iznad svega datog, iznad primarne prirode; da stvaralaštvo rađa predmete, koje sve prirodne zakonitosti ne bi mogle nikada proizvesti.

Oblikujuću moć zamišljanja može ilustrovati upoređenje sa fantazijom, koja je, po mišljenju nekih, jedini izvor stvaralaštva. Obična fantazija zaista povezuje čulno-predstavne i pojmovne sastojke u nove duhovne celine koje nemaju analogan predmet u svetskoj datosti. Međutim, ovo golo povezivanje u običnoj uobrazilji još nije utemeljeno u suštinskim osobinama sastojaka fantazije. Zato se gole veze fantazije, a naročito njihovi čulno-predstavni sastojci ne mogu opredmetiti u umetnički proizvod, u umetničko delo, a da ne sazrevaju u zamisao. Samo kada zamišljanje temeljito i na pojmovno-sintetički način preradi čulno-pojmovnu smesu obične fantazije, svakodnevne intuicije i obične inspiracije, mogu se ove povezati sa odgovarajućom akcijom i tehnikom, sa odgovarajućim sredstvima i predmetima tako da nastaje novi proizvod. Tek zamišljanje izgradi između želje, saznanja i fantazije, na jednoj, i ruke, čekića i kamena, na drugoj strani, takve suštinske odnose da može nastajati stub ili statua od kamena.

Fantazija, intuicija i osećajnost su uvek aktivni činioci nastanka umetničkog rada; one su takođe preduslov, hipoteza i podsticaj za zamišljanje; zamišljanje je zato i posledica i nije samo creatio ex nihilo. Međutim, u odnosu na oblikovanje umetničkog dela bila bi gola, obična fantazija samo svetao oblak, koji odmah nestaje, ako ovu fantaziju ne bi oblikovala zamisao i ako se ne bi posredstvom zamisli produžila u umetničku produkciju. Samo na taj način obič na fantazija postaje stvaralačka fantazija.

To ukazuje na to da zamisao nije jedina moć produkcije i umetnosti. Međutim, ona je glavni oblikujući činilac, dok su drugi duhovni ili prirodni sastojci ili glavne akciono-energetske moći u umetnosti (na primer, osećanje, strast, telesna snaga) ili njeni prvi podsticaji (obična fantazija, svesna potreba, motivi itd.).

Sasvim je pogrešno zamisao na racionalistički način shvatiti kao uniformističko smirivanje, koje ima jedini zadatak da koči ra

zigranu osećajnost, fantaziju i intuiciju. Upravo obrnuto. Tek kada su osećajnost i fantazija kultivisane sa zamišljanjem, postaju potencijalno u pogledu svoje predmetnosti gotovo beskonačno kosmički otvorene i dinamične. Umetnička fantazija (predstava, osećajnost) može da dodirne i doživljava beskonačnost sveta samo ako je prerađena i povezana sa zamišljanjem. Tada postaju glavne granice umetnosti čovekove sopstvene moći, a ni jedno područje čoveka i sveta više nije za umetnost apsolutno nedodirljivo. U organskoj vezi sa zamišljanjem i produkcijom umetnička osećajnost i fantazija ne nestaju, nego se samo obogaćuju.

Kao svi drugi sastojci umetničkog akta, i umetnička zamisao je veoma specifična. Oštro se odvaja nekim osobinama od naučne ili proizvodno-tehničke zamisli. Ove dve mogu da budu dosta precizne i pojmovno čiste, tako da je u njima (u prvobitnim zamislima nauke ili materijalne proizvodnje) konačni proizvod oblikovan već do sitnica. Nasuprot tome, osnovna i početna zamisao romana ili slike, po pravilu, samo je približna, vrlo porozna i elastična. Time specifična umetnička zamisao otvara dosta mesta u dva pravca: 1) delimičnim zamislima, zamislima o delovima jednog te istog umetničkog dela, koje se, po pravilu, oblikuju tek u umetničkom proizvodnom procesu; zato je bolje govoriti u umetnosti o zamišljanju nego o zamisli; umetnička zamisao jeste proces, koji se razvija u celom stvaralačkom aktu; 2) dovoljno prostora i čulno-predstavnim sastojcima umetnosti, koji su nužni za njen specifični izraz, pošto tek putem njih umetničko delo deluje intenzivno na osećajnost.

Zamišljanje ima, prema tome, i u umetnosti oblikujuću-povezujuću ulogu. Ipak je uloga zamisli ovde skromnija nego u nauci, tehnici i materijalnoj proizvodnji, pošto je udeo osećajnih i predstavnih sastojaka u umetnosti veći nego u naučnom otkriću ili u materijalno-tehničkom proizvodu. Umetničko delo je vrlo celovit duhovni proizvod, pošto je uvek komplementarno i uravnoteženo objedinjavanje izabranih misaonih, osećajnih i čulno-predstavnih sastojaka. U čemu je suština oblikujuće uloge zamisli?

Glavni materijal zamišljanja jesu pojmovi. Zamisao je takvo novo povezivanje pojmova koje prevazilazi sve u prirodi date veze. Kada čovečanstvo sazre a to se desilo već odavno do nivoa zamišljanja i pojmovanja, nastaju u čovečanstvu suštinska pomeranja. Kada se, na primer, probijemo do pojma tvrdoće ili do pojma boje te pojmove ne poseduje ni jedna životinja - počinjemo shvatati da nam kao materijal za vajanje ili za gradnju kuće ili za sliku može poslužiti bilo koja od materija sveta, samo ako ima dovoljnu tvrdoću ili odgovarajuću boju. I još više: kada se pojavi zamišljanje, počinjemo shvatati da teorijski postoji beskonačan broj mogućnih kombinacija takvih tvrdih ili obojenih materija, uključujući i one koje još ne postoje i koje su tek mogućni rezultat proizvodnje. Prema tome, tek zamišljanje i produkcija podstiču fantaziju, inspiraciju, predstavljanje i osećanje da se odlučno odvajaju od životinjsko-instinktivne zavisnosti od prirodne datosti i da je sebi podređuju.